ArkaBarka Ušće b.b., Beograd
+381655377087 +381644341065
vegayc@gmail.com

Iskustva

EVS ISKUSTVO MILICA

FINSKA

U decembru prošle godine, dobila sam iznenadnu želju da uradim nešto drugačije i da izađem iz svoje zone komfora u Srbiji, koju nisam napuštala više od 2 godine. Oduvek sam bila zaljubljena u šume, jezera, planine, reke i oduvek sam se u prirodi osećala kao da sam kući i htela sam da spojim tu trenutnu želju i večitu čežnju za prirodom i da samo otputujem negde gde je priroda netaknuta, gde nema puno ljudi i gradske vreve. A koje je bolje mesto za to nego Finska? Najčistiji vazduh, velika šumska prostranstva, neverovatan broj prirodnih jezera su me zvali da ih posetim i doživim iz prve ruke. 🙂

Na portalu, bilo je još sličnih prilika, ali osećala sam da je ovo EVS iskustvo upravo za mene. Tako je i bilo, samo sam se prijavila za projekat ‘Biodynamic farm & communal life 2017’ i čekala odgovor. Nije mnogo vremena prošlo i ja sam već imala Skype intervju i rečeno mi je da bi me rado primili i da čekamo proleće i odobrenje od Evropske Unije. Po meni, najgori deo ovog iskustva je bilo to čekanje mesecima na odgovor, iščekivanje i razmišljanje o tome da li ću to leto provesti u Finskoj, među jezerima i šumama ili u Beogradu, okružena usijanim asfaltom i sumornim zgradama. Sa prolećem stigao je i potvrdan odgovor i danima nisam mogla da se smirim od uzbuđenja. Kako je vreme prolazilo, sve je postajalo sve stvarnije, da sam ja u jednom trenutku, čekajući u redu da uđem u avion i pokušavajući da pokupim sve papire koji su mi već drugi put ispali, pomislila ‘Da li mi je ovo stvarno potrebno u životu?’.
I, jeste mi bilo potrebno, i više od toga.


Farma koja nosi naziv ‘Toivo’, što u prevodu sa finskom znači nada, je smeštena na 160 km od Helsinkija, u malom naselju pod imenom Heinola., od čijeg centra je udaljena 30 km, a najdraži komšija se nalazi na 20 km od farme. U njenoj neposrednoj sredini se nalazi šuma ispunjena divljim jagodama i borovnicama i nekolicina prelepih jezera. To je problem u finskoj divljini, ne zna se gde se jedno jezero završava, a drugo počinje. Vrhunac arhitekture ovde su farme i kuće i polusređen put, kojim možda dnevno prođe pet automobila, uključujući i poštu. Imali smo šalu vezano za taj fenomen, jer je meni telefon stalno pokazivao obaveštenje ‘ There is a light traffic in your area’, a tim danima nijedan automobil nije prošao tim putem. Farma je izgrađena oko stare škole i pored nje ima, pored štala i ostave za povrće, i kuću za volontere u kojoj smo mi živeli, koja je u svome sklopu, ima nekoliko soba za spavanje, kuhinju, trpezariju, dnevnu sobu, kupatilo i svima omiljenu, saunu. Tu sam dva meseca živela sa različitim ljudima, neki su bili tu nekoliko godina zaredom, neki su bili tu par meseci, a neki par nedelja.Bili su mahom iz Nemačke, Italije, Francuske, Holandije.


Kada sam stigla, sve mi je na prvi pogled delovalo čudno i kompletno različito od onoga na šta sam navikla kući. Sve obroke spremaju volonteri, takođe se brinu i o kući, pored posla na poljima. U kuvanje, najviše se koriste proizvodi sa polja, kao što su šargarepe, krompir, tikvice, brokoli, karfiol i cilj je da se što manje kupuje po supermarketima i da se smanji upotreba upakovanih proizvoda u ishrani. Takođe se promoviše kupovina organskih sredstava za ličnu higijenu, deterdženata za veš i sudove, jer se sva voda koja se koristi na farmi, izliva u jezero i da ne bi došlo do zagađenja koriste se striktno organski i ekološki proizvodi.
Na nedeljnom nivou, vikendi su slobodni, a radi se od ponedeljka do petka, i to u periodu od 8-12 ujutru, nakon čega su ručak i pauza od 2 sata, pa se ponovo počinje od 14h i radi se do 18h, kada se večera i uveče smo bili slobodni, što smo koristili za druženja, gledanje filmova i saunu. U početku, svi radni dani su bili isti, išli smo stalno na polja da čupamo korov, jer se u biodinamičkom uzgajanju koristi vrlo malo produkata i većina stvari mora ručno da se radi i zahteva veliko strpljenje i ljubav prema takvoj vrsti posla.


Bilo mi je potrebno da vreme da se uklopim i da shvatim karakter ljudi koji žive na farmi, što domaćina, što volontera, ali posle dve nedelje, već sam se osećala kao deo zajednice, počela sam da se šalim sa ljudima i da ih prihvatam takve kakve su, umesto da pokušavam da shvatim zašto gledaju na stvari toliko različito od mene. Divna stvar na ovoj farmi je to što nema međusobnog osuđivanja i što se ljudi prihvataju sa svim svojim manama i vrlinama i zajednički život krasi određena harmonija, koja samo ponekada bude prekinuta sitnim svađama, što je i normalno, jer ipak preko nedelje smo 24 sata okruženi istim ljudima. Vikende smo uglavnom provodili solitarno, ja sam išla da se šetam po šumi, kupam u jezeru, kada je bilo dovoljno toplo ( što je za mene bilo jako retko, ali ljudima koji su duže vremena tu bili, čim sine sunce, oni odmah idu na jezero), vozila bicikl, čitala knjige, a nekada bih se subotom pridružila domaćinima i išla na lokalne pijace. Rad u kući je bio podeljen na timove i svaki tim je svakog dana radio nešto drugo, jedni su pravili doručak, drugi su čistili kuću i kuvali ručak i večeru, treći i četvrti su prali sudove posle ručka i večere, peti tim se bavio higijenom unutrašnjih i spoljašnjih toaleta, a peti tim je bio odgovoran za zagrevanje kuće i saune. Vikendom obično, te uloge prestaju da važe, pa je svako slobodan da radi šta želi, ali uglavnom smo spremali zajedno obroke i jeli zajedno, a drugi dobrovoljci su grejali kuću i saunu.
Farmu vodi četvoro ljudi: Kaisa, Mimi, Jenni i Jere, a takođe, stalni meštani farme su Kaisina ćerka Pema, kučići Ava, Hani i Roj, 4 krave i par kokošaka – koje su uglavnom ljubimci, krave ne daju mleko, a za kokoške, ako daju jedno jaje nedeljno sve zajedno, to je razlog za slavlje. Takođe smo se brinuli i o njima, a pas Hani je ponekada i spavala sa mnom u krevetu. Domaćini su uvek bili lepo raspoloženi i otvoreni da pomognu u svemu i sa njima je moglo da se razgovara na bilo koju temu, pogotovo sa Jereom, koji mi je takođe pomagao alternativnim metodama lečenja ( akupunktura, metod sa čašama) oko mojih alergija i bola u donjem delu leđa i u kolenu.


U drugom delu mog ostanka, sa čupanja korova smo prešli na žetvu, branje borovnica i organizaciju povrća za isporuku u veće gradove. Teret rada je postao lakši i imali smo malo više slobodnog vremena, pa smo farbali objekte na farmi, spremali hranu za zimu ili su ljudi koji su duže vremena bili tu, provodili vreme radeći na svojim projektima. Na farmi postoji i staklena bašta koja je bila blizu kolapsa, u kojoj su se uzgajali paradajz, krastavac i paprike, pošto je zemlja suviše hladna za uzgajanje tih vrsta povrća i o njemu smo se mi volonteri brinuli.


Poslednje vikende sam provela u gradovima, Tampere i Helsinki, što mi je, nakon tolikih šuma i jezera, bilo praktično nezanimljivo. Tako da, ako se neko odluči na ovaj korak, možda bi bilo bolje da na početku poseti te velike gradove, jer posle utisak nekako bledi i postoji ta čudna čežnja da se čovek vrati među šume i jezera.
Svake nedelje smo imali čas iz Finskog, koji je držao Julian, čovek koji je iz Francuske pre 12 godina došao da živi u Finskoj. Na njima smo, pored finskog jezika, dobili mnogo zanimljivih informacija o finskim običajima, ponašanju ljudi i slušali finsku muziku. Takođe, jednog vikenda, nas nekolicina mu je pomogla oko održavanja festivala u njegovom selu, a svi prihodi od tog festivala i restorana u čijoj bašti se održao festival su iskorišćeni za potrebe seoske zajednice.
Iako tako deluje, nismo stalno samo radili i stalno smo se zabavljali van farme. Jedno veče smo išli u saunu koja se nalazi na obali jezera, pa smo istrčavali iz saune i skakali u jezero, jednom smo sa susedom uzeli sauna-prikolicu napravljenu od dva čamca i otišli do trećeg najprozračnijeg jezera u Finskoj i gledali kišu meteora, jednog četvrtka smo imali izlet kada smo posetili naselje u kojem žive i bave se biodinamičkim uzgojem povrća i bilja, ljudi sa posebnim potrebama i volonteri koji im pomažu da žive ispunjeniji život i školu u kojoj su o organskim proizvodnji učili Mimi, Jenni i Jere. Dani su mi mnogo brzo prolazili, ispunjeni smehom i kratkim prijatnim tišinama. Vremenom se čovek navikne na uflekanu i izgužvanu odeću, blato svugde, kupanje toplom vodom svakog drugog dana, čišćenje i pražnjenje spoljašnjeg toaleta i ostale sitnice koje su meni, kao devojci iz velikog grada, bile potpuno strane.


Smatram da me je ovo iskustvo učinilo otvorenijom za prihvatanje tuđih i svojih mana, da mi je prikazalo da sam sama kao osoba sposobna da se uklopim u strano društvo i da radim stvari sama, čak sam i naučila da kuvam poprilično ukusan džem. Preporučila bih ovo iskustvo svakome ko želi da se isključi iz stvarnog sveta na par meseci i želi da udahne drugačiji vazduh i promeni svoj pogled na život. Povrće je savršeno, ljudi još bolji, okolina je neopisiva rečima, a celokupno iskustvo je kao sa neke potpuno druge planete. Sa sobom ću uvek nositi sećanje na Finsku i ta dva prelepa meseca i nadam se da ću se uskoro vratiti na farmu, koju smatram za neku daleku kuću koja me čeka usred šume.


Kiitos!

Milica Adamović

VESNINO EVS ISKUSTVO

POLJSKA

Prenosimo vam Vesnine utiske sa njenog EVS projekta u Poljskoj. 🙂

A year ago, I couldn’t imagine myself going alone to live in another country for eight months. But, great things usually come unexpected. This time spent in Poland, was challenging for me, for my family, for my relationship. It was a test of strength and patience, trust and hope. And we all passed this test.

I wouldn’t be able to survive this adventure without help and support from my fellow volunteers, from my amazing coordinator Maja and of course from my family and my girlfriend. There were difficult days when I didn’t know what to do, but I never felt alone and these people always knew how to help me to find a solution.

On this journey, I have met some interesting and smart people who thought me a few life lessons about acceptance, tolerance and that doesn’t matter where we come from, what religion or sexual orientation we support, but it’s only important if we are good or bad people.

I will never forget Maja, Mateusz, Iga, Marek, Ina, Anna, Magdalena, Dani, Nadia, Valentina, Alvaro and many, many others. These people helped me through this trip, pushing and pulling when needed and supporting my every single step.


I have spent a lot of time having fun, doing different things, meeting different people, but also helping, learning and improving myself. I had an opportunity to learn whatever I wanted, the way I wanted. I was able to create and to teach, to practice different skills and to be in the environment so perfect for me.


EVS is a journey that everyone should experience! It is a journey that widen your view of the world, makes you more open for differences and gives you hope for the humanity.

UNINO EVS ISKUSTVO

ŠPANIJA

Za Evropski Volonterski Servis sam saznala slučajno, preko drugarice. Kada mi je objasnila koji su uslovi i proces prijave, kao i da se projekti finansijski pokrivaju u potpunosti (što znači da vi ništa ne treba da platite) delovalo mi je vrlo jednostavno i ostvarivo, te sam se odmah, sa puno entuzijazma, bacila u potragu za projektom koji bi odgovarao mojim interesovanjima. 

Zapratila sam stranice organizacija iz Srbije koje šalju volontere odavde na projekte i učlanila se u EVS grupu na Fejsu koja broji nekoliko desetina hiljada članova i u kojoj se svakodnevno objavljuju pozivi za volontere na najrazličitijim EVS projektima. Redovno sam pratila objave u ovoj grupi i morala poprilično da balansiram između optimizma i pesimizma, jer je bilo mnogo manje opcija za nas koji smo iz Srbije i ostalih zemalja van EU, što je često bilo frustrirajuće ali, eto, na kraju, posle skoro 5 meseci nekom kombinacijom strpljenja, svakodnevnog pregledavanja objava u ovim grupama, motivacionog pisma koje je napisano sa iskrenošću, ali i verovatno malo sreće, dobila sam mesto u osmomesečnom projektu u Santanderu (Kantabrija, Španija).

Posle suza radosnica i skakanja od sreće kada su mi javili da sam prihvaćena na projekat i da mogu da počnem da se pakujem, u stvari dolazi meni možda najteži deo celokupnog iskustva: viza i strah od letenja i aviona. Sa ove distance, ta cela frka i panika oko vize i skupljanja i prevođenja papira mi sada deluje skroz iracionalna (i jeste). U suštini nije ništa komplikovano, a uz to sam imala i veliku pomoć i podršku Jovane iz moje sending organizacije, Vega Youth Center (koju sam ja nazvala Sveta Jovana zbog isceljujuće pozitivne energije koju prenosi), pa se na kraju sve, naravno, dobro završilo. Ostalo je bilo samo da preživim taj avion koji me vozio u Španiju.

Stigla sam krajem novembra u Kantabriju iliti Zeleni raj na zemlji. Kiša je počela da pada nakon nekoliko dana od mog dolaska i nije prestala do negde u februaru. Dodajući na ovo neprekidno sivo nebo odvojenost od porodice, prijatelja i dečka, prva dva meseca su mi bila poprilično teška. Međutim, onda kad je teško, baš onda je najbolje vreme da pokušamo budemo jači i da se oslonimo na optimizam. To je nešto na šta su me tokom celog projekta podsećali ljudi sa kojima sam radila, mada ja više volim da ih zovem mojim prijateljicama i prijateljima. U pitanju su, uglavnom, bake i deke, koji su slepi i kojima smo nekoliko volonterki i ja svakodnevno pomagale u različitim aktivnostima kao što su odlazak u kupovinu, kod lekara, u banku, u šetnju ili na radionice (joga, vajarstvo, rukotvorine), a koje su za njih organizovali u Centru za slepe i slabovide Španije (ONCE). To su ljudi koji imaju toliku hrabrost i želju za životom da sam se, evo i sad kad ovo pišem, sva naježila. „Čovek mora da živi sa onim što ima i da uživa u tome što ima, a ne da misli na ono što nema“, govorila je Begoña, jedna od žena sa kojom sam skoro svaki dan šetala zajedno do Centra u koji je išla na gotovo sve radionice bez izuzetka i uživala u njima.


Osamdesetpeteogodišnja Celestina koja već jedanaest godina ide na časove joge i za koju kažu da je jedna od najtalentovanijih i najposvećenijih na časovima, pokušala je da me ubedi da krenem i ja, ali uzalud. Ili moj dragi drug, osamdesetogodišnji Patricio koji, kad sam ga pitala kako to da se nikad ničeg ne boji, uvek govorio: „U životu ne treba ničeg da se plašiš, najgore je biti kukavica.“ Usput smo uvek pričali o svemu i svačemu, bila je to jedna razmena životnih priča i iskustava: oni su meni pričali o onima koje najviše vole, svoj deci i porodici, o usamljenosti i nekim malim životnim srećama, ja njima o svojim mladalačkim strahovima i nadama (mada, pomenuću da smo voleli neretko i da tračarimo, onako uz kafu).


U posebnom sećanju ostaće mi i kulturne večeri koje smo organizovale mi volonterke za njih u Centru, i to na njihovu inicijativu, jer su želeli da im predstavimo zemlje iz kojih dolazimo. Ja sam im spremila mini kviz sa nekim osnovnim pitanjima o Srbiji i naučila ih par reči iz srpskog. Pošto su znali da mi kuvanje nije jača strana i da ih neću počastiti nekim srpskim specijalitetom, oni su doneli tortilju (koju, podvlačim, sami prave, bez ičije pomoći, jer većina njih žive sami) da zaslanimo druženje. Sa mojim drugom Luisom, isto članom ONCE-a, išla sam svakog ponedeljka pre podne u šetnju pored mora. Santander je predivan grad, smešten u zalivu Kantabrijskog mora, okružen planinama čiji su vrhovi pokriveni snegom tokom cele godine. Miran i čist, sa stanovnicima koji ga iskreno vole i čuvaju i koji su mu posvetili nebrojeno mnogo pesama u slavu njegovoj lepoti, zaljubio je i mene. Luis i ja smo pred kraj mog projekta, kad sam se i ja već osećala ponosnom santanderinom, često znali da pevamo zajedno ove pesme i izamimo poneki osmeh ljudi koji su prolazili pored nas.


Nebo je ostalo sivo i kiša je padala svako malo i posle februara, najdraži ljudi su i dalje nedostajali, ali ja sam sve to vreme ipak razmišljala kako sam blagoslovena što živim u najzelenijoj zemlji na svetu i što mogu svakodnevno da osetim miris tortilje i mora, i to u društvu mojih novih, divnih drugara.

SARINO EVS ISKUSTVO

MAĐARSKA

Još početkom srednje škole sam, spletom srećnih okolnosti, uplovila u svet volontiranja. Sasvim slučajno sam saznala za trening koji je održavala jedna nevladina organizacija. Četiri dana kasnije već sam otputovala na isti. Svako sledeće leto provela sam na volonterskim kampovima, seminarima i treninzima širom Srbije. 

Prošle godine sam se dovoljno ohrabrila da odem i na jednu dvonedeljnu omladinsku razmenu u Belgiji u okviru Erasmus+ programa, što je bilo jedno od najboljih iskustava u mom životu, ali sa jednom manom-prekratko je trajalo. Tada sam sebi obećala da će moje naredno iskustvo biti EVS. 🙂

U maju, u jeku priprema za predstojeći ispitni rok, na stranici „Portal mladi“ naišla sam na poziv za volontere za kratkoročni EVS u Mađarskoj. Isprva sam odbacila misli o odlasku pošto sam već razmišljala o odlasku u Španiju ili Francusku, pa me odlazak u susednu nam Mađarsku nije toliko privlačio. Kada sam drugi put u razmaku od nekoliko dana videla isti poziv, ipak me je nešto nagnalo da pročitam detaljnije o projektu. Sam koncept mi se jako svideo, pa sam se uskoro nasla u pisanju motivacionog pisma i CV-ja. Nisam zažalila!


Otprilike tri nedelje pre odlaska, Vega omladinski centar nam je organizovao trening na kome smo se moja partnerka u projektu i ja upoznale i gde su nas detaljnije informisali o svemu vezanom za naš predstojeći boravak u Segedinu.


U nedelju, 16. juna 2017. našla sam se u mini-busu, sa svojim očekivanjima i strepnjama. Po dolasku nas je sačekala koordinatorka projekta koja nas je odvela u dom u kome smo provele fenomenalnih mesec dana. Naredna nedelja protekla nam je u treningu i boljem upoznavanju sa mentorima, ostalih 8 volontera, kao i ljudima iz organizacije Talentum sa kojima smo zajedno realizovali projekat. Stidljivost koja nas je sve ograničavala se izgubila već posle dva-tri dana.
Volonteri iz Turske, Italije, Jermenije, Islanda, Srbije: iz različitih sredina, različitih karaktera i interesovanja činili smo fenomenalan sklop. Momente koje smo prošli zajedno-od sedenja i razgovora na obali Tise, igranja stonog fudbala, gledanja filmova, pa sve do žurki i izlazaka-ne bih menjala ni za šta!


Volonteri iz Turske, Italije, Jermenije, Islanda, Srrbije: iz različitih sredina, različitih karaktera i interesovanja činili smo fenomenalan sklop. Momente koje smo prošli zajedno-od sedenja i razgovora na obali Tise, igranja stonog fudbala, gledanja filmova, pa sve do žurki i izlazaka-ne bih menjala ni za šta! ciji i običajima. Pored toga, trebalo je da isplaniramo kampove engleskog jezika za osnovce i srednjoškolce iz lokalne zajednice-ta dva kampa smo realizovali treće i četvrte nedelje. Iako su te dve nedelje bile dosta zahtevne, bilo nam je uživanje jer je saradnja između nas protekla sjajno. Pored toga što smo stekli iskustva u organizaciji, naučili da se mnogo lakše prilagodimo raznim nepredvidivim situacijama i improvizujemo, odlično smo se zabavljali u svakom trenutku.


Vreme nam je prosto proletelo. Slobodno mogu da kažem da mi je ovo bilo najboljih mesec dana u životu, u svakom smislu. 15. avgusta rastali smo se uz suze i obećanja da ćemo se negde nekad ponovo sresti.


U izvesnoj meri sam izmenila svoj način razmišljanja upoznajući veliki broj različitih ljudi, naučila mnogo novih stvari i stekla nove veštine-one koje na fakultetu i školi zasigurno nećete steći,a neophodne su. Izuzetno mi je drago što sam imala ovakvo iskustvo, zahvalna sam Vega omladinskom centru i Talentum organizaciji koje su mi omogućile to. I na kraju krajeva, EVS je nešto o čemu ne treba samo čitati-treba ga doživeti!

MARIANINO EVS ISKUSTVO

SLOVENIJA

Mariana je provela godinu dana u organizaciji Socialna akademija iz Slovenije preko Erazmus+ volonterskih projekata za mlade. U nastavku sa vama deli svoje iskustvo 🙂

Veliki deo 2017. godine i delić 2018. provela sam u Sloveniji na jednogodišnjem EVS programu pod nazivom „Putuj. Misli. Deli. Putem EVS-a“, čiji je domaćin bila slovenačka organizacija „Socialna akademija“. Dok sam aplicirala za projekat, dogovarala razne skype susrete, rešavala dokumentaciju i na kraju spakovala kofere i sela na voz za Ljubljanu, nisam bila ni svesna toga da će ta 2017. godina biti jedan pravi rolerkoster pun novih znanja, dešavanja, prijatelja, ali i samospoznaje.

Mogu reći da je sam naziv projekta i više nego prigodan, jer mi je EVS pružio tu mogućnost da, živeći u inostranoj zemlji, pomoću kolega u organizaciji i drugih EVS-ovaca, razvijem veštine koje su me oduvek zanimale, ali nisam imala vremena da im se posvetim. Tako sam u tih godinu dana naučila osnove fotografisanja i snimanja većih događaja, naučila sam kako da te video snimke posle i obradim u Adobe premiere programu, tokom jednog projekta sam imala priliku da to znanje i prenesem osnovnoškolcima, naučila sam i to kako se dizajniraju plakati, pišu projekti, organizuju omladinske razmene…. eto, baš je glavni moto te razmene bio „The right amount of everything“, i mislim da sam naučila od svega po malo 🙂

Kad malo bolje razmislim, EVS u Sloveniji i „Socialna akademija“ su mi tokom cele godine pružali upravo to, pravu dozu svega – da radeći na svakodnevnim sitnim zadacima ili većim projektima isprobam razne sfere omladinskog i multimedijskog posla i otkrivam ono u čemu sam najbolja, te se na kraju što više posvetim tome.
Ali EVS nije samo posao i razvijanje profesionalnih veština, već i jedna velika zabava na kojoj se upoznaješ sa mladim ljudima iz cele Evrope, ljudima slobodnog duha koji imaju slična interesovanja, ali potiču iz druge kulture koja je tebi još uvek nepoznata. I onda dolazi najdragoceniji deo – zajedno se upoznajemo, organizujemo razne projekte, putovanja, ili možda samo izlasce, a sa svakim novim susretom shvatiš da si naučio nešto novo i o sebi. Na primer, ja pre nikada pre ne bih rekla za sebe da sam sposobna da autostopom proputujem neku državu, a eto mene tokom jula sa EVS drugaricama na autostop avanturi duž celog Jadrana, a posle sam u septembru na isti način i sama proputovala takoreći četvrtinu Evrope. A tokom tih raznih dešavanja i putovanja smo često nosili i kamere, laptop….i učili jedan od drugog.

Na kraju, kao što rekoh, naziv mog projekta je bio „Putuj. Misli. Deli. Putem EVS-a“, i ovaj deo „Deli.“ je ono što što mi je ostalo kada sam se vratila nazad u Srbiju. To znači da ta iskustva sa EVS-a ostaju deo tebe i dugo, dugo nakon završetka programa, a na tebi je da ta nova znanja i pozitivnu energiju deliš dalje u svim aspektima svog života.

Ako i ti želiš da doživiš slično iskustvo piši nam na vegayc.youthmobility@gmail.com 🙂

JELENINO EVS ISKUSTVO

ŠPANIJA

Bio je to januar 2017.godine, sedela sam u dnevnoj sobi sa bratom, gledali smo nešto na televiziji. Čula sam zvuk obaveštenja na telefonu da mi je stigla poruka… ali na Skype-u, što nije toliko uobičajeno. Bila je to informacija da sam primljena na projekat “Village of stars”, 11 meseci, La Palma, Španija. Tada toga nisam bila svesna, mogla sam samo da pretpostavljam, da sam na pragu najdivnijeg iskustva koje je moglo da mi se desi.

Usledilo je momentalno slanje poruke Jovani iz Vega OC jer da bi volonter učesovao na jednom EVS projektu mora da pronađe organizaciju koja će ga „poslati“ na projekat – bolju organizaciju za to od Vege nisam mogla da zamislim, a nije ni bilo potrebno. Jovana je oduševljeno dočekala moju vest i dok si rekao „EVS“ već smo bili u procesu prijave. Koordinatorska organizacija sa Gran Kanarije je konkurisala sa projektom i sada je trebalo čekati na potvrdni odgovor Evropske komisije. Bila su to duuuuuuuuuga četiri meseca, ali krajem aprila je stigao potvrdni odgovor. DA, Novu godinu, Božić, Uskrs, slavu i za malo rođendan dočekuješ tamo (što smo posle i rešili smišljajući „fake birthdays“ da bismo mi moje nećemo proslaviti rođendan tamo imale dan za slavlje, pa sam ja umesto 29.avgusta rođendan proslavila 29.marta xD)!!!!!! WOW!!!!

Kada neko ovako počne svoje prepričavanje kao ja sada, verujem da budućim volonterima (koji NADAJMO SE ovo sada čitaju i motivišu se 🙂 ) deluje da je sve išlo i prošlo besprekorno… Bez mnogo trzavica, problema sa viznim procesom, stresa i suza, sumnje, nepoverenja, ponovnog naleta nade da će se viza srediti baš sada, pa ponovnog odlaganja i očajanja. Da, sve je ovo bio deo mog EVS. I nemojte me pogrešno shvatiti, ne želim nikoga da demotivišem, BAŠ naprotiv: iz ovog „problema“ sa vizom (koji je na kraju uspešno rešen zahvaljujući dobrom timskom radu, i veeeeelikoj volji svih činilaca da baš ja budem ta volonterka koja će biti tu na projektu) se na kraju desilo toliko divnih događaja da, kada bi me neko pitao pre sveg tog haosa da li želim da to bude put, verovatno bih baš taj put odabrala.
Na svom EVS radila sam posao koji nikada do tada nisam, ali sam otišla otvorena za sva nova znanja, iskustva i mogućnosti koje su me tamo već čekale. Radila sam u socijalnoj službi opštine Brenja Alta, što je podrazumevalo rad u nekoliko različitih centara: vrtić, banka hrane (čije su usluge koristili migranti iz Venecuele i ostrvljani koji nemaju sredstava ili nisu u mogućnosti da rade), centar za stare osobe, centar za osobe sa daunovim sindromom i socijalno-inkluzivni projekat „Ebariate“. Najveći deo mog posla bio je smišljanje aktivnosti poput radionica, debata, igrica, učestvovanje u već organizovanim programima centara u kojima sam radila.

Društvo na projektu pravili su mi Anika (Nemačka) i Aleksis (Francuska), a ukupno EVS volontera na ostrvu bilo je 9 – mala međunarodna banda najdivnijih ljudi na svetu. Većinu slobodnog vremena provodila sam sa njima u obilasku ostrva, internacionalnim ručkovima i večerama (probala sam francusko vino i sir, nemačke knedle za supu, italijanske lazanje napravljenje od ruke prave Italijanke, a oni su uživali u proji i piti sa višnjama po bakinom receptu), izlascima, ali i u razgovorima o temama poput ljubavnih jada, budućnosti, porodičnih problema… Bila je to prava EVS porodica, tako sam ih nazivala tamo.

Već sam se previše raspisala a ni dvadesetinu onoga što bih htela i mogla da napišem nisam rekla….U stvari, mislim da i nije moje da vam sve to ispiričam (ako vas BAŠ zanima, Vega ima moje podatke, za kaficu sam uvek raspoložena heheh). Moje je da podelim sa vama svoj entuzijazam o ovoj predivnoj prilici.
Da vam kažem da sam naučila da neće svet stati ako se situacija ne odvija baš onako kako smo mi zamislili, već da naučimo da pogled iz drugog ugla zaista daje drugačiju sliku (ne varaju nas na časovima geometrije u osnovnoj školi iako mislimo da je tako).

Da vam kažem da sam naučila da mogu da živim bez interneta u kući i da postoje drugi načini da se ispuni vreme, ČAK mnogo zanimljiviji od društvenih mreža, Netflix-a i YouTube-a (znaaaaam, znam, nisam ni ja verovala, ali poverujte mi ovu).

Da vam kažem da sam otišla tamo otvorenog uma i mislila da je nemoguće još ga otvoriti, kad ono…. Može. I mnogo više nego što mislite. Ne samo um, vi sami. Možete mnogo više nego što mislite da možete.

Da vam kažem da neće svaki deo iskustva biti bajan i sjajan, da ima i teških momenata, da će vam nedostajati prijatelji i porodica, plazma i jaffa keks, i bakina kuhinja, ali da na taj način samo naučite još više da cenite ono divno što imate kod kuće.

Da vam kažem da je normalno da se plašite promena koje će vas čekati, i da se ne pravite mnogo važni pokazujući da se ne plašite. Što bi dobar, stari Nelson Mandela rekao „hrabrost nije odsustvo straha, već pobeda nad njim.“

Moj „Village of stars“ je zvanično završen, ali je odradio dobar posao čini mi se. Učinio je da poželim da svaka mlada osoba na ovom svetu pronađe svoje „zvezdano selo“, i ne samo da poželim već da delam u tom pravcu. Da ga pronađe, nakon toga podeli i onda od svog života napravi jedno veeeeliko zvezdano nebo. Ajmo, kofere u ruke!!!

C 🙂

DEJANOVO EVS ISKUSTVO

NEMAČKA

Recently I got asked by my EVS coordinator to write down a short summary of my EVS experience for the purposes of promoting the EVS program as a whole to other young people. While I did promise to write it on that same day, it has taken me a bit more time than that to put everything into words. The sheer scope of my experiences is not something that I could gather and disseminate without a lot of careful introspection.

To start everything off, I wish to talk about why I decided to apply. For me, it was the realisation that I had hit my quarter-life crisis and was being devoured by it. My days were going by without much idea on what I wanted to do, my motivation for anything was non-existent. It was at that point that I had finally realised something had to change

I found myself a project that was similar to what I was doing in the past (organising an international students festival), I applied and got accepted. The visa process was very quick (god bless the German efficiency) and in December I found myself in Greifswald, ready to start my new life.
The first few days were relatively slow, not much was going on as everybody went back home for vacation. The town itself was fairly empty due to all of the students having left and I was starting to wonder if I had made the right choice. All of that, however, changed very quickly. As the new year began, everybody came back and I was able to start my project in its full glory.

My days were going by pretty quickly, there were always new streets to explore, new people to meet and new to tasks to master over at our office. I was learning the ins and outs of GrIStuF as an organisation and how exactly their day-to-day operations work. Trying out new foods was an immeasurable pleasure for a fatty such as myself and I had take up a couple of new hobbies like knitting and juggling.

My flatmates were some of the most amazing people and I loved our morning talks over coffee or breakfast. Our days went by so quickly and in no time my first EVS seminar had arrived.

For those of you not in the know-how, every EVS volunteer gets to attend two seminars which serve as mini networking events but also as evaluations of their projects. Mine were particularly good. I was privileged enough to meet people with whom I wanted to stay in contact for the rest of my life and with whom I am still in touch, even though some of them are now on different continents.

There is a special feeling of communality that arises amongst people who are of the same age, have the same sense of being lost and confused in their lives and are all living in a strange new country whose language they do not yet speak. We joked about the strange things that Germans do, about how they greet each other every morning with ‘na’, about how they nod their heads arrogantly when they want to show they understand what you are talking about and how a lot of the stereotypes that exist about them are there for a reason (don’t get me wrong, I love the Germans, but there was a sense of culture shock in my first few months).
I remember the long nights of discussions and parties, the talks on topics ranging from our hopes and aspirations to our problems back at home. We all had a common tread going through our lives, and that tread had now brought us all together.

The emotions I felt when it was finally time to depart are still with me till this days. I was crushed, desolate. These people with whom I was able to bond more closely in a span of seven days than with some people back at home in years all had to depart, same as me. I made a promise to see some of them again, a promise that I kept.

Over the next few months we stayed in touch and would meet up in various cities on occasions. In Berlin, we explored the city up and down, left and right. In Potsdam, we sunbathed at the lake and roamed the streets aimlessly for hours, doing no more than enjoying each other’s company. It was heaven. It was home!
Back in Greifswald, our project was approaching us closer and closer. There was a month before it was about to start and were in a panic mode, trying to figure out if we had missed anything in our preparations. Meetings were lasting longer and longer into the night and we were all feeling the pressure of having to house and feed 150 students from all over the world.

Our preparations paid off, fortunately for us, and by the time the festival had arrived we had everything set and ready to go. The people were arriving, they were being housed with their hosts and all of the activities were going by without a hitch. Our sleep schedules were a bit lacking, but it didn’t matter because we were all having fun and meeting new people every single day.

I remember the fulfilment I felt when one of my events would end and I would see the happy faces of our participants. The joy would radiate from every single smile and it was giving me the strength and energy to move on.

On the day of the final presentation, I cried. I could not believe that it had come to a close. The thing that I had spent six months on organising had finally finished and I was about to go back home. My emotions were rampant, my body was quivering.

I did not know I would feel such attachment to a small town in the North of Germany. I did not know I would travel through half of Europe in the span of six months. I did not know I would find love.

There are many things that I could say about my EVS. How it helped me put my life back in order. How it allowed me to grow and develop as a person to levels I never though possible. I made friends with the most unlikely characters and had done things I never thought imaginable for a mere twenty-four-year-old from Serbia. Yes, there is so much that I could say about why you all should follow my example and sign up for one. But rather than listening to me rant on and on, why not just do it and find out yourself?

DRAGANINO EVS ISKUSTVO

MAĐARSKA

U toku priprema za odlazak za Mađarsku, imala sam razna očekivanja — od razvijanja svojih kompetencija do sklapanja divnih prijateljstava — a prijatno sam se iznenadila kada sam na kraju projekta shvatila da, ne samo što su se sva ispunila, nego sam doživela i uradila i mnogo više.

Moj projekat se sastojao iz organizacije dva interkulturalna kampa na engleskom jeziku za mlade, kao i prezentovanje svoje kulture kroz učestvovanje na interkulturalnim večerima u lokalnoj zajednici. Naše obaveze, računajući i trening na samom dolasku, ispunjene su u roku od četiri radne nedelje i, iako su se tada činile kao teške i duge, tako mi je brzo proletelo i sada bih dala sve da ponovo radim na takvom projektu. Nakon ovog EVS iskustva, počela sam više da cenim volontiranje kao sam pojam u društvu, a takođe sam inspirisana da potražim i slična volonterska iskustva, ako ne i da samoinicijativno organizujem događaje u nekoj bližoj budućnosti.

Jedan od razloga zašto sam se prijavila za ovaj projekat jeste bila interkulturalnost i ona još uvek ostaje moj glavni fokus, pogotovo nakon vremena provedenom u Segedinu. Tamo sam bila u prilici da upoznam ljude najrazličitijh kultura, da probam ukusna jela sa velikih daljina i eventualno naučim da ih spremim, da čujem novi jezik i uporedim ga sa svojim, da primetim razlike u razgovornim finesama koje se javljaju u nekom jeziku ili kulturi, kao i da poželim da upoznam još ljudi i saznam o njihovim životima.

Upoređivanje svojih etičkih stavova sa tuđim u otvorenoj i iskrenoj atmosferi omogućilo mi je da sagledam mnoge situacije u drugačijem svetlu, uključujući i konfliktne, a sa drugim volonterima dešavalo se da primenjujemo evaluaciju i u naše slobodno vreme i zbog toga sam dolazila do određenih zaključaka čistijeg uma. Mogla sam da se oslonim na druge i da im kompletno verujem dok smo radili što je uticalo na moje samopouzdanje zbog čega sam postala asertivnija i efikasnija.
Taj put je iznenađujuće doveo do toga da se osećam više nezavisno, a sa druge strane sam se osećala prijatno jer sam živela u zajednici sa ostalim volonterima i sa kojima sam razvila određen odnos koji verujem da će trajati godinama ako ne i zauvek, jer otkad sam se vratila u Srbiju ne prođe ni dan da ne pomislim da njih ili na nešto što se desilo u toku našeg rada i druženja.

Sveukupno, ovo je sećanje koje ne bih menjala ni za šta na svetu, i već se radujem nekom novom podvigu koje bi podrazumevalo neko volontiranje ili susret.

EMINO EVS ISKUSTVO

ŠPANIJA

Emi se u martu završio devetomesečni EVS u Asociación Juvenil Intercambia u Malagi (Španija) čije su teme bile interkulturalnost, neformalno obrazovanje, promocija evropskih programa za mlade itd. U nastavku možete pročitati njeno iskustvo, a ako biste i vi da doživite nešto slično, pišite nam na vegayc.youthmobility@gmail.com!

Moj odlazak na EVS nije bila spontana odluka. Tu odluku sam donela pre nekoliko godina kada je devojka koja je bila sa mnom u jednom udruženju otišla na isti projekat, samo koju godinu ranije. Mislila sam tada da je to sjajna ideja da se ode u inostranstvo (konkretno u Španiju) i vežba jezik. S obzirom da tokom studija nisam imala priliku da odem na neku studentsku razmenu, odlučila sam da se upustim u avanturu zvanu Evropski Volonterski Servis. I kada sam donela odluku da se u to upustim, videla sam objavu za projekat od 9 meseci u Malagi, Španija. Kada sam videla taj projekat, uklopilo se sve što sam želela za svoj projekat: bio je u Španiji i radila bih sa mladim ljudima, promovišući Erazmus+ i njegove projekte. Pretpostavljala sam da je u pitanju tražen i popularan projekat, zbog mesta gde se nalazio, i strahovala sam da nemam mnogo šanse da me prime, jer ipak su im bila potrebna samo dva volontera. Iz cele Evropske Unije i okolnih zemalja. Koje su šanse? Ne velike… Ali uz podršku mojih najbližih, prijavila sam se jer sam verovala u sebe. I oni su verovali u mene.

Prošla sam kroz tri kruga selekcije, gde je poslednji bio intervju. Moram priznati da u to vreme nisam bila previše motivisana zbog porodične situacije koju sam imala, ali našla sam u sebi snage da izdržim ceo taj proces i dostignem svoj cilj: projekat koji sam želela. I primljena sam! Kako su mi rekli kasnije, za moj projekat se prijavilo oko 300 ljudi i primili su mene. Baš mene. I dan danas se, iako je prošlo skoro godinu i po dana otkako su me izabrali, osećam počastvovano što su mi pružili šansu. Da odem u inostranstvo. Da doživim novo iskustvo. Da upoznam nove ljude. Da se osamostalim. Da se oporavim od svoje teške porodične situacije. I to sve, i mnogo više, doneo mi je ovaj projekat.

Prvi meseci na projektu su bili teški za mene jer mi je trebalo vremena da se naviknem na novo okruženje, na odvojenost od porodice i prijatelja i na samostalan život. I znaš šta? Iako je to bio ogroman skok u nepoznato za mene i veliki stres u tom trenutku, pomoglo mi je da otkrijem mnogo toga o sebi. Ono najvažnije što sam shvatila je da: šta god da se desi, gde god da sam, biću dobro, jer ja to mogu. Ja verujem u sebe sada mnogo više nego pre svog projekta. Verujem da ne postoji ništa što ja ne mogu da savladam ako to stvarno hoću, ne postoji promena koju ne mogu da podnesem. I to je nešto najvrednije što mi je ovaj projekat doneo. I što će i tebi doneti, tebi koji ovo čitaš i kolebaš se da ideš na projekat. 🙂 Ali će ti to samo doneti ako iskoristiš svoj projekat. Bilo koji projekat, ma kakav da je i ma o čemu da je, može se iskoristiti da porastemo kao osobe, razvijemo se i to na način koji mi želimo i koliko mi hoćemo. Tako da, nemoj da se kolebaš i PRIJAVI SE NA SVOJ PROJEKAT! 🙂

Za kraj, želim da se zahvalim Jovani, iz Vega omladinskog centra, na podršci u procesu selekcije i u fazama pre, tokom i posle projekta. Ona me je i inspirisala da se prijavim. 🙂 Želim i da se zahvalim ljudima iz moje organizacije Klari, Rosio, i pre svega, Pedru, sa kojim sam često razgovarala o lepim i ne tako lepim stvarima, i koji mi je pomogao možda i najviše tokom mog projekta. Hvala vam svima. 🙂

JELENINO EVS ISKUSTVO

ŠPANIJA

Kada su me u lokalnim medijima pitali kako sam odabrala Tortosu, mali grad u Kataloniji (idalje Španija) za svoj EVS projekat, rekla sam im da nisam ja izabrala Tortosu, već je Tortosa izabrala mene. Svakako, moji katalonski sugrađani – novinari, nisu mogli da se ne nasmeju na moj odgovor, ali to je zapravo bila istina.

Nisam mogla ni da zamislim da ću jednog dana da se probudim u Kataloniji kada sam sasvim slučajno počela da učim katalonski kao drugi jezik na svom fakultetu. Baš pre par dana, u odeljku ’’Memories’’ na Fejsbuku sam videla svoj status od pre četiri godine u kome se pitam da li će mi katalonski ikada koristiti ičemu drugom sem čitanju opisa slika na društvenim mrežama fudbalera Žerarda Pikea. I, eto nas tu danas, posle iskustva u srcu Katalonije, gde sam zahvaljujući baš ovome uspešno obavljala svoje zadatke i komunicirala.

Moj EVS projekat zvao se ’’Inclusion for all’’ i uključivao je rad na više mesta u gradiću negde između Barselone i Valensije. Osim mene, na projekat je primljeno još četiri volontera iz Holandije, Ukrajine, Francuske i Turske, sa kojima sam živela. Moj projekat podrazumevao je da sam ujutru (pre čuvene sieste) u info centru za mlade, gde sam sa kolegama smišljala i promovisala aktivnosti za mlade, ali takođe davala relevantne informacije, upisivala mlade na aktivnosti, pomagala pri Erasmus+ projektima, komunicirala sa inostranim partnerima i najviše, učila o sredini u kojoj radim. Uveče, posle pauze za ručak, bila sam u prostoru u centru koji je rezervisan za mlade iz Tortose gde mogu da dođu i koriste kompjutere i internet, da igraju društvene igre, stoni tenis, video igre, plešu ili samo pričaju. Zapravo, to je značilo da sam bila u direktnom kontaktu sa mladima, učestvovala u svim aktivnostima, vežbala komunikaciju na stranom jeziku svakodnevno i veoma aktivno i zabavljala se. Svake nedelje imali smo i radionice na različite teme, izlete, planinarenja, odlaske na plažu, sportska takmičenja, oslikavanje murala u gradu, putovanja, humanitarne akcije… Moj lični projekat bile su radionice plesa i engleskog jezika koje sam specijalno obožavala (toliko da ljudi koji su dolazili na radionice da vežbaju engleski i ja sada nastavljamo tradiciju preko Skajpa).

Ukoliko te ovo ubedi da se prijaviš na svoj EVS, ne samo da ćeš se super zabaviti (ja sam naučila da surfujem i po prvi put išla na karting), već ćeš i naučiti mnoštvo stvari koje mogu biti korisne kako za tvoj CV, tako i u svakodnevnom životu. Mnogi mladi dolazili su iz porodica koje su kontrolisali socijalni radnici ili su bili imigranti koji su maloletni došli iz daleka sami u Španiju. Od iskusnijih kolega sam naučila kako da radim sa mladima iz osetljivih grupa, ali sam čula i impresivne priče koje će mi ostati mnogo više urezane od bilo čega trivijalnog sa mog projekta. I, kad već pominjemo kolege, oni su bili najdivniji, najzabavniji, najposvećeniji tim koji sam mogla da upoznam – ljudi koji su me inspirisali iz dana u dan. Na ovom iskustvu volonter/ka nije sam/a, tu su mentori, poput moje mentorke, koji su vaši drugi roditelji. Takođe, naša organizacija nam je obezbedila language partners, mlade lokalce sa kojima smo na kraju i izlazili i putovali.

Što se slobodnog vremena tiče, ne postoje granice. Osim što sam redovno obilazila okolna mesta, išla na zumbu ili pravila večere sa cimerima na krovu, pod otvorenim nebom, stekla sam i neke prijatelje za ceo život. Drugari koje sam sasvim slučajno upoznala u Tortosi nisu do tada ni znali da postoji nešto poput EVS-a, ali na kraju smo svaki slobodni trenutak provodili zajedno, pa su čak ovog meseca oni došli u Srbiju; i zato je ovo iskustvo tako dragoceno. Dodatno, za vreme mojih slobodnih dana, uspela sam da obiđem više od deset gradova u Španiji i Portugaliji i potpuno upoznam kulturu i istoriju Iberijskog poluostrva. Svakako jedno nezaboravno leto.

Za kraj, ono što bih izdvojila su takozvani on-arrival i midterm treninzi koje Nacionalna agencija države u koju idete organizuje za sve internacionalne volontere u toj zemlji. Ti treninzi dali su mi potpuno novu perspektivu i jako su značajni za ceo tok projekta. Na njima sam naučila mnogo toga o svojim pravima i obavezama, o tome kako da ovo iskoristim na najbolji mogući način, ali i upoznala neke od sada najboljih prijatelja koje sam kasnije posećivala u drugim gradovima u Španiji. Ti treninzi stvore mrežu mladih ljudi koji se sastaju, uče o radu drugih organizacija i sada se osećam kao da su naša EVS porodica, iako su kilometrima daleko. Kada govorimo o treninzima, da ne zaboravimo i predeparture trening koji je Vega organizovala za nas, volonterke koje su polazile iz Srbije ’’u beli svet,’’ gde smo skroz ushićene i uzbuđene učile šta nas to čeka još pre nego što smo krenule ka ciljanim državama. Zato, ogromno hvala Vegi i devojkama koje ovo za nas rade iz čistog, predivnog altruizma i koje sam mogla da pozovem u bilo koje vreme! Sigurna sam da će uz razgovor sa njima čak i neko ko nije baš siguran da li želi da krene u ovu avanturu odlučiti da spakuje kofere i volontira na drugom kraju Evrope 🙂
Srećno!